“Još uvek se ona nasmeši kad me vidi. Samo što to više nije onakav osmeh kakav meni treba.. Više nije pun nežnosti i reči koje nije stigla da mi prošapuće, ne krije uspomene na sva ona obećanja koje nisam stigao da ispunim.. Znam dobro ko je kriv za to, znam ko je ispunio onaj njen stari osmeh zaboravom, ali ne bih išta da menjam, jer, ipak, ja sam vrlo dobro znao šta radim.. A to što njen osmeh još uvek ume da probudi neka sećanja kojih sam se davno odrekao? Pa, dobro.. Njen osmeh ću uvek da volim. Valjda je to neka moja kazna..”
-Nije mi bilo dopušteno misliti na njega. To sam nastojala vrlo strogo provoditi. Jasno, omaknulo bi mi se tu i tamo; ipak sam ja tek čovjek. Ali bolje mi je išlo, pa sam sad već uspijevala izbjeći tu bol i po nekoliko dana. Mana je bila beskrajna tupost. Između boli i ništavila, izabrala sam ništavilo.
“Mogao je on bez nje. Itekako je mogao! Odlicno je glumio hladnokrvnost, pred svima se trudio biti ravnodusan, iako se u njemu nesto preokrene svaki put kad je neko spomene. Ona bi pogledala u njega i kao da cita knjigu, u sekundi saznala svaku njegovu misao, svaki njegov osjecaj.. Samo je ona to mogla. Ali pored svega toga, dobro se drzao u toj igri zvanoj - ponos.”
